OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

Две стране истог фронта


         
  Од кад је света и века ученици и наставници су били на две стране истог фронта. 


            Тај фронт је бојиште на коме се заповеда, испуњавају се заклетве, пуца у центар мете, или некада, поред свег труда, у празно, праште јединице као бомбе или  дрма трема као на минском пољу.


На том фронту се некада и гине за идеале или се не одступа од свог става по цену живота. И тако пролазе дани, месеци, године, деценије. Слабо се ту шта мења. Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба, односно,  кад се једном ступи на то упориште, повлачења нема, ма које муке да те снађу. То место постаје твоје станиште и одредиште.
  
 
    
Међутим , видик са две стране фронта је потпуно различит. Наставницима се чини да су ученици незахвалници који неће да послушају паметан и добронамеран савет, а ученици мисле да им ти досадни васпитачи секу крила и спутавају слободу.



Никако да се сретну на некој заједничкој, неутралној тачки. Наставник подучава и књигом и прутом, али дечурлија неће да научи оно што мора, поред свих молби и упорности. 

С друге стране,  млади покушавају да објасне да су се времена променила и да им не треба све то знање које се од њих тражи. И не би све то имало ни краја, ни конца да не дођу они тренуци затишја и примирја када и једни и други почињу да схватају да нису толико различити. Уосталом, зар би опстало то бојно поље толико дуго да нема чврстог упоришта и заједничког циља. Кад се удубимо, схватимо да су управо сличности, повезаност и јединство ове две стране обезбедили трајање кроз време. Како то?


         Несагласја има вазда, али само споља гледано. Например, док ученици седе и ћуте, наставник стоји и прича, или док ученик у ставу мирно одговара, наставник опууштенo седи и слуша. Па онда , док се деца смеју и врпоље, наставници се мрште и мирују, или док је безнадежни ученик пред понором градива, безбрижни професор са задовољством шета кроз дворане своје науке, и томе слично. Међутим бацимо ли поглед с оне стране оваквих призора у времену, открићемо сличности, саосећајност, примирја већа од најдужих ратова.

          И наставници и ученици расту, сазревају и стасавају управо на том истом фронту на коме нимало није лако опстати. И једни и други се ујутру буде са помишљу да би дан био лепши без школе, али како време одмиче, схватају да без те исте школе не би било изазова који живот значе. Кад зазвони звоно, и једни и други знају да је нешто окончано, али само привремено, и да следи нови наставак са надом да исправимо погрешно, довршимо започето и остваримо замишљено.Спознаја да управо ту, у школи, на нашем бојном пољу, живимо стварни живот, препун разочарења, али и идеала, повезује ове две, само наизглед.непомирљиве, стране.

А када прођу године, па се вратимо успоменама, и једнима и другима све изгледа лепше, топлије и присније. Жао нам је што се наше битке не могу поновити и онда трчи свако сваком у загрљај. Супротстављени и различити, постајемо свесни колико смо, делећи минуте, постајали исто расејани, љути или насмејани. Опраштамо међусобне подсмехе, брзоплетости и неразумевања . Остаје нам само мисао  да смо другови са истог фронта који су, после свих сукоба и борби, заједно истакли барјак победе. Схватамо да треба само на тренутак заменити срану фронта и разбистрити поглед. Науче нас године да бисмо тешко  могли једни без других  и да смо водили рат у коме нама непријатеља и мржње већ само борбе да се помире вечита несагласја живота.


Слађана Хаџић, професор српског језика



Powered by Blogger.