OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

Писмо жени - Сергеј Јесењин


Ви се сећате.
Да, ви се свега сећате,
Како сам стајао
Уза зид нетрамице,
А ви се узрујано по соби шећете
И несто остро
Бацате ми у лице.



 Говорили сте
О растанку, јер патите,
Јер вам се смучио
Мој живот прљав,
Да је већ време да се послу вратите,
А мој удес,
Да све дубље срљам.

Вољена моја!
Нисте ме волели.
Ви нисте знали, у свету сто врви
Бејах као коњ под коњаником смелим,
Мамузан и загнан до крви.


Ви нисте знали
Да усред тог блата,
У животу сто бију ветрови,
Зато се муцим, сто несхватам,
Куда нас носе судбе токови.

Лицем у лице,
Лице се невиди.
Велико се види на остојању.



Кад море кипи од хриди,
Брод је у кукавном стању.
Земља је брод!
Одједном неко
Велицанствено брод управи
У прави оркан буре, преко,
К новом животу, новој слави.

Али ко од нас на палуби големој
Падао није, уз псовке и бљување?
Мало је искусних, сто немо
И јунацки подносе љуљање.

Тада и ја
У дивљој буци,
Ал зрело знајуци знање,
Сидјох на бродско дно у муци,
Да не гледам људско поврацање.
То дно је било,
Руска крчма, дим.
И ја над цасом клонух у миру,
Да, не патеци ни за ким,
Утопим себе
У пијаном виру.


Вољена моја!
Муци сам вас,
Видела се сета
У оку сто зебе,
Док сам наоциглед света
У скандалима траци себе.

Али нисте знали
Да усред тог блата,
У животу сто бију ветрови,
Зато се муцим, сто не схватам
Куда нас носе судбе токови.






Powered by Blogger.