OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

Јован Дучић

   
ЉУБАВ

 Је ли ово љубав или болна једна
 потреба да љубим? Ова жеља плава
 је ли жеља срца моћнога и чедна?
 Или напор душе која малаксава?


 Не знам но на међи тога сна и јаве,
 Видим моје срце да чезне и пати.
 И сузе кад дођу, ране закрваве –
 Ја ни онда од тог ништа нећу знати.



ПЕСМА ЖЕНИ


Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
 моја реч у шуму; мој корак и блудња;
 само си лепота колико си тајна
 и само истина колико си жудња.

 Остај недостижна, нема и далека
 јер је сан о срећи више него срећа.
 Буди бесповратна, као младост, нека
 твоја сен и ехо буду све што сећа.

 Срце има повест у сузи што лева,
 у великом болу љубав своју мету.
 Истина је само што душа проснева.
 Пољубац је сусрет најлепши на свету.

 Од мог привиђења ти си цела ткана,
 твој плашт сунчани од мог сна испреден.
 Ти беше мисао моја очарана,
 симбол свих таштина, поразан и леден.

 А ти не постојиш, нит си постојала.
 Рођена у мојој тишини и чами,
 на Сунцу мог срца ти си само сјала
 јер све што љубимо - створили смо сами.

 "De profundis"

Ти утеху чекаш. Не, утехе нема:
Што утехом зову, зови заборавом;
Јад истински дубок никад не задрема.
Растрзана тако међу сном и јавом,
Гледајући како непомично бдије
Тај Анђео Страдања над тужном ти главом.
Ти желиш и чекаш. И не знаш да није
Ни сад испијена та чемерна чаша,
И свирепи отров једне ироније;
И да ће нас вечно страсна прошлост наша
У немирне ноћи да тргне и сети,
Као звекет ланца старог робијаша.

Сурови ће дани доћи и узети
Сваки по свој део од срца што бунца,
Што жели, што моли; а ти ћеш се пети;
Пети непрекидно, до кобног врхунца,
Голом стопом, бледа, смрзла, јадно дете
Пружајући руке и вапијућ: Сунца
И тако ти дани без среће и мете,
Односећ свој део страдања и суза,
Као гаврани ће крај нас да пролете,
И не покидавши ни једну од ужа
Што нас вежу и сад за прошлост, што стоји,
За нама и гледа на нас ко Медуза.

Хајдмо, о Музо Амо милу руку,
Младости моје то узглавље меко
Дуго нам има до у тиху луку,
Острво мира и сад је далеко.
Катарке стоје гордо на тој води
Што значи живот... Ми хитамо журно;
Нејасно небо над нама се своди,
Под нама море немирно и бурно.
И заман хита наше слабо око
Куле тог мора да позна и спази;
Истина мора да лежи дубоко -
Ми над њом гремо по незнаној стази.

Питања наша шум нејасни срета,
И жудном духу одговара није;
Где је почетак? Где ли чудна мета?
У непровидним маглама се крије.
Брод многи овуд мину с много муке,
Истине благо тражећ у дубини;
И не спазише светиљке из луке -
А гле по води развалина њини...
Не с тешком котвом не срљај дубоко,
Рањено срце друкчије нам збори
Нити у пустош пустај жудно око,
Да те неспокој за сазнањем мори.
Спокојан поглед по површју баци,
Сладосног мира ту ћеш само стећи. -
О, Музо, туда само трепте зраци,
И вал се пјени слатко жуборећи.
И снивај само Биће мање суза
 И више свјетлих и спокојних ноћи...

Свикни на одмор под теретом ужа
Истина једна и сама ће доћи
 Зови се љубав И нас само певај,
И нашу младост безбрижно и тио:
У једном срцу цио свемир има,
У једној сузи има живот цио
Не питај никад: звуке наших дана
Хоце ли вјетри да разнесу шумом,
Ко бјели бехар са процвалих грана,
Ил цвјеће некад над нашијем хумом;
Ил ће да живе... Нити питај, млада,
Да ли се роди одјек твоме гласу,
И да л га наше глухо доба сада
Вјенцима својим ил камењем засу, -
Буди ко птица са сјеверних мора,
Становник магле и острва леда,
 Што пева жудно измеђ ледних гора,
Не питајући да л је когод гледа,
И да л је слуша; и сред мртвог дола
Цјелога вјека звонку пјесму вије
И најзад умре - без имало бола
Што јој пјесму никад нико чуо није



Powered by Blogger.