OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

Журим у сусрет празницима

Зрачак светлости промолио се кроз мали отвор на кутији. Шљокице које су прошле године прекривале моје телашце, сада леже у сваком углу овог картонског затвора.Шћућурена, сама, чекам да заблистам на врху јелке. Најзад, татина рука спушта се ка мом златном краку и нежно ме спушта у дечакову руку... Дошло је и мојих пет минута.



Живот једног новогодишњег украса за јелку није нимало лак. Једанаест месеци сам чамиш у кутији, нагњечен којекаквим кичерајем, који људи сваке године мењају .А онда, тог јединог месеца када си опет срећан што си угледао свет, почнеш да стрепиш да ли ће ти наћи замену, неку лепшу новогодишњу звезду. Али, ја се тада трудим да заборавим све патње овог света и да живим сваки дан као да ми је последњи.

Види, тата, види како звезда шљашти“, радосно прстом упире мала девојчица на мене, „рекох ти да је прво њу требало да ставимо!“

Знам, срце, следеће године ћу те послушати“, нежно се тата осмехује својој малој мезимици.

Затим је узе за руку, обуче јој розе јакницу и изађе са њом из куће. Чула сам да људи воле да излазе напоље. Ја сам ван дома била само једанпут, пре неколико година, кадасу ме купили како би заменили поломљеног анђелчића од керамике. Те своје прве и последње шетње сећаћу се заувек. Улице су биле завејане. Сви људи су ужурбано трчали носећи неке тешке кесе пуне шарених кутија. Изгледали су прилично нервозно. Само је мала група деце са дрвеним санкама трчкарала унаоколо и разбијала тмурну атмосферу око себе. Иако су улице биле украшене и беле, расположење људи уништавало је празнични дух. Понекад ми је драго што нисам човек и што већи део свог живота проводим у картонском затвору. Ја сам макар захвална празницима и томе што сам уопште жива.

Лепо је седети на врху јелке. Имам осећај као да ми је додељено почасно место. Гледам насмејана лица својих укућана и уживам у идиличном окружењу. Мирис хране сваке године све је бољи и бољи. Не добијам упаковане поклоне, али највећи дар који могу добити је ових месец дана среће.

Чула сам. Када буде дошао први фебруар, преселићу се. Не у своју стару кутију, већ у контејнер. Замениће ме нека лепша новогодишња звезда. Није ме брига! Можда ћу тада први пут видети ватромет. И своје сестрице са неба. Нова година је. Време је за нови живот.




јануар 2016.
Софија Савић, ученица 6/4. 
ОШ "Бора Станковић" Београд


предметни наставник
Слађана Хаџић
Powered by Blogger.