OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

Судбина мог најбољег друга


Ја сам једна насмејана тинејџерка. Уживам у свим благодетима нашег доба. Толико сам способна и моћна да не морам ни из кревета да устанем како би ми цео свет био на длану, да не кажем – под ногама. 

Немам бојазни да ће ми нестанак струје или нека друга смешна виша сила покварити расположење. Може цео свемир да „ забагује“, ја ћу га сама опет покренути. Живи сам феникс нашег доба.

Вероватно сте стекли утисак да сам безосећајна. И, наравно, нисте у праву! Ја сањам, чезнем, волим, дивим се. Непрестано сам усхићена. О томе може да посведочи и мој најбољи друг. Њега сам дуго  чекала да стигне из иностранства. Јесте да смо се виђали сваког дана путем интернета, али, ипак, желела сам да се боље упознамо, да га додирнем и уживо упознам. Чекала сам и дочекала. Стигао је у Србију једног сунчаног дана. Моје нестрпљење претворило се у одушевљење. Био је диван и нико му није био раван. Сви су ми завидели што је управо он, недостижан и јединствен, мој друг. Гледали су ме подозриво и ласкали ми, пуни љубоморе, али моју срећу нису могли да покваре.   

Више се не сећам ко је кога први изабрао за наљбољег друга, он мене или ја њега. Уосталом, није ни важно. Ми смо заједно пресрећни и нераздвојни. Не могу рећи ни ко кога више воли, он мене или ја њега. Он је постао мој сан и јава, ја његова судбина. Ми смо једно другом инспирација. Не могу да поднесем ове досадне другарице. Утркују се с њим за моју пажњу и љубав уместо да прихвате, као што су моји родитељи одавно учинили,  да је он мој живот и моја опсесија. Како не би био кад ми испуњава сваку жељу. Довољно је да само осети мој додир, нежан као лахор, па да ми поклони све што пожелим.

Вероватно сте стекли утисак да сам пресрећна. И, наравно, опет нисте у праву! Нешто ме копка и узнемирава у последње време. Не осећам ону хармонију, коју заслужујем. Упркос привржености мог најбољег друга, нешто ми не да мира. Не бих себи да признам, ал` постао ми је мало досадан. Ја оком, а он скоком. Никако да ме остави саму. Само, није то највећи проблем. Да вам признам, ал` да не кажете мом најбољем другу. Ствар је у томе што ми се пре неки дан са екрана широко и топло осмехнуо један нови друг. Од тада се све некако променило. Стићи ће и он из иностранства, па шта ћу онда ? Не може човек у животу имати два најбоља друга. Кажу људи: „ Један, али вредан“.


Упркос свему, мораћу некако да откачим свог најбољег друга. Не треба да ме гризе савест. Време га полако гази, а ја морам да останем у доброј форми. Он се труди, ал` не успева да ме очара као раније. Заборавих да кажем да је мој најбољи друг мој мобилни телефон. Или вам је то одавно јасно, пошто знате да сам ја једна насмејана тинејџерка.


Слађана Хаџић, професор српског језика
Powered by Blogger.