OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

Чудесни свет детињства - Софија Савић


„Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба“. Тако макар људи причају. 

Онда се ја запитам како су могли да забораве доба када смо гледали цртане филмове и превртали целу кућу наглавачке.

Или када смо се тешка срца одвајали од родитеља пред полазак у вртић. Тада је било лепо и забавно. Није било много обавеза и напорних сати проведених у школској клупи.

Просто будем љубоморна када погледам своје две мале сестре од ујака како безбрижно проводе дане. Уз њих се сетим које сам цртаће гледала, којих сам се игара играла, па чак и неких лудорија које сам правила у њиховим годинама.

„Ћао, Софија!“, на вратима ме дочека озарени осмех моје петогодишње сестре Марије. „Данас је петак, знаш... не мораш да радиш домаћи!“ Увек овако околиша док ме не пита да ли желим да се играм са њом. Чим ја одговорим потврдно, она већ има лавину питања везану за то хоћемо ли се играти принцеза или лопова, како ће се која звати у игри, како ће која бити обучена.

У руци већ држи кесу пуну марама и балских хаљина. И тада машта ступа на дело. Игра траје и траје све док нас бака, уморна од певања дечијих песмица најмлађој Мирјани, не позове на ручак. Док ја гурам последњи залогај меса у уста, Марија, која још није ни супу појела, моли да јој помогнем да скупи резанце. 




„`Оћеш да ме после ручка подучаваш? Ова игра је прави смор, капираш?“ Неколико минута касније она седа за радни сто и прецртава слова кој сам јој вешто написала. „Да ли сам ја овако ружно писала када сам била као она?“, запитам се када погледам њен папир. На несрећу, на столу стоји управо моја свеска на којој пише: „Софија, 5 година“, а у њој ...хијероглифи. Моје згражавање над самом собом прекида дрека бебе Мирјане . „Па Мира се пробудила!“, виче Маца, како је зовемо од милоште. Тада нестаје сав мир и спокој из куће. Једно немирно двогодишње дете устаје спремно да жврља по зидовима, да поломи бакину омиљену вазу, да садржај моје пернице истресе по поду, а потом се само осмехне и загрли ме. 


Неколико минута касније са посла долази и моја мама која све укућане редом мора да изгрли. Она руча и чим спомене да морам кући, Марија негодује. „Мора ли? Још само мало, тетка!“. Међутим, забави једном мора доћи крај. Сутра, наравно, у кући опет има маштовитих игара и за извоз. Тако је било до сада.


Марија је пошла у вртић, па сада са Мирјаном путујем кроз време и враћам се својим бебећим данима.




Софија Савић, 5/4.
ОШ „Бора Станковић“

предметни наставник
Слађана Хаџић
Powered by Blogger.