OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

Божићна прича

Волимо да причамо, а ретко кад и да слушамо. Мало се разумемо, много се љутимо једни на друге. Стално негде журимо и кад стигнемо где смо хтели, или смо уморни, или разочарани они мшто видимо, или скрхани,  јер чаролија потраге је престала. 


Свашта ми накупујемо, ал` опет није то то. Неретко се посвађамо; ти родитељи се стварно ужасно понашају, као да никада нису били у нашим годинама. Натоварени поклонима, који нису баш оно што треба да буду, упаднемо у гужву. Наравно, опет ми деца испаднемо криви. Родитељи гунђају,наставници журе да заврше све обавезе, питају нас и што треба и што не треба, баш у време кад не треба  да  нас  питају  ништа.  Уместо  да  нас  оставе  насамо  са  својим  телефонима,  задају  неке лектире,  презентације,  провере  знања.  Родитељи  траже  петице  по  сваку  цену,  „иначе  нема одласка на Копаоник“. Шта да вам кажем, него да ми се мало смучи живот пред Нову годину.

Застанемо,  али од  силне галаме ништа не чујемо.  Дружимо се,  забављамо (  одрасли некад и попусте), али се ретко кад сложимо . Надмудрујемо се, али никако мудрост да победи. Сваштазнамо, много умемо, али се нервирамо због глупости око себе. Сви знамо да је истина великаствар, али смо лењи да је потражимо и откријемо. Ако нам је неко каже у лице, заболи нас и наљутимо се на њега за цео живот. Тако одрасли, тако ми. Онда, ваљда, остаје да нас повеже неистина, а може ли она било коме добра донети?  Близу смо, а нисмо блиски.  Зато смо помало изгубљени. Тражимо се , а никако да се нађемо иако вештачка  светлост бруји око нас.

А онда... Осване јутро покривено белим, погасе се лампице и сијалице, упалимо кандило ... и све се преобрази. Не шљашти, не бљешти, не урличе бљештвило. Одједном чујемо и разумемо једни друге. Нисмо нестрпљиви и узнемирени. Измиримо се и схватимо да се за срећом не креће у потеру. Она је поред нас и испуњава ваздух који удишемо. Одједном нам је важније да чујемо друге него да сами причамо, прече нам је да разумемо него да нас разумеју, драже нам је да поклонимо него да добијемо. Коначно се са свима, па и сами  са собом измиримо. Порастемо и опростимо. Не кикоћемо се, не смејемо  се другоме, не осмехујемо се лажно. Урањамо у свој осмех и као да лебдимо. Пред свима је само једна права истина. Мир свима !  Христос се роди !



Слађана Хаџић, професор српског језика


Powered by Blogger.