OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

Зашто не волим зимски распуст


    

Нема човека који се не радује зимском распусту. Свако дете га жељно ишчекује и броји дане, сате и  минуте до последњег школског звона. Неки се толико одушеве да похрле распусту у загрљај бацајући петарде и остале експлозивне „играчкице“ свуда по школском дворишту, по насељу, по граду... 
Занесу се деца од среће; треба их разумети. Родитељи те исте деце такође су пресрећни па од гласног лупања свог усхићеног срца и не чују прасак петарди.


Уосталом, зар да им тако нешто квари расположење кад је пред њима спознаја да ће за време зимског распуста са дечицом моћи да путују у своја родна села или мање градове где их раширених руку чекају баке и деке. Нису ту само баке и деке, већ и печени прасићи, јагњићи, руске салате и остале ђаконије. Од среће ти вода пође на уста. Раздрагани  су и наставници тих истих ученика због којих распуст постоји. У главама им се крчка мисао да су, ето, и сами ућарили поред деце. Није лоше бити на распусту. Брате, и заслужили су. После свих оних стресова око записника, упитника, евалуација, децимала, стандарда и самоврдновања, човек стварно мора да се одмори.


             Рекли бисте: „Нашој срећи нема краја!“ Распуст је синоним за дружење, прославе, путовања, весеље и опуштање. Ко је луд да га не воли. Веровали или не, постоје и такви. Невероватно, али истинито. Ја сам један просечан ученик у једној просечној школи и једино што ме издваја од тог просека је што не волим распуст. Пре него што ме прогласите лудим, почујте зашто је то тако. Не кажем да су дуже спавање ујутру, руска салата и џепарац од баке, који обележавају мој распуст, лоша ствар. Напротив, за сваку су похвалу, али ипак ... Вероватно сам незахвалан јер, поред свега тога, осећам неку празнину. Сви су у еуфорији и радују се неком и нечем другом, а мене као да не примећују. Шаљу ме у другу собу да гледам телевизију док се они испричају. Терају ме да читам досадне књиге јер немају кад да оду са  мном до библиотеке по неку занимљивију. Ко да излази из куће по снегу?


„Седи, дете, ту, и онако све имаш“, говоре ми погледом. Да не бих испао нескроман, седим и ћутим. Толико се уседим и ућутим да постанем нерасположен и тужан. Сви око мене расположени, па и ја мало глумим срећу, ал` се уморим, па паднем у још већу летаргију. Забринем се шта је са мном. Ухвати ме паника шта ћу са толиким временом. Рекли наставници да обнављамо градиво за време распуста и требало би, ал` ко то још ради? Нећу ваљда ја једини да вежбам математику и читам лектиру.? Онда би дефинитивно значило да сам луд. Не, не. Боље да. будем и нерасположен него луд. Да се припремам за ново полугодиште и учим пропуштено! Вероватно би ми после било лакше, али не смем да поклекнем пред снагом просечних ( читај: свих осталих) и да се толико удаљим од њих. Не знам зашто стално бринем кад на распусту сви ударе бригу на весеље. Изгледа да са мном стварно нешто није у реду. Дуго ми време, празни ми дани. Чиме да их испуним ? Како да откријем шта ме чини срећним када то није сам распуст? Помислим некад да су синоними за распуст – нерад и бесмисао, прикривени смехом, дружењем и уживањем. Изгледа да ми баш то смета. Има нека пословица „ споља гладац – унутра јарац“. На тако ми нешто личи распуст. Не волим кад се  истина скрива испод вела. Нисам ја неки радник, нисам ни најбољи ученик; по свему сам као остали, осим по том проклетом осећању да не волим распуст. Или се, можда, ипак нешто скрива иза те моје просечности које не смем да се одрекнем ни за живу главу. Шта би рекли о мени? Боље да се прикријем и да и даље глумим како волим распуст него да останем мимо других. Или можда не волим распуст баш зато што током њега схватим колико сам стварно сам и колико је мало мени сличних. А тишти кад си другачији од осталих, кад се не осећаш као сви други, па макар то било само зато што не волиш распуст.



Слађана Хаџић, професор српског језика

Powered by Blogger.