OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

OШ "БОРА СТАНКОВИЋ" БЕОГРАД

Упознајте Лену Вићентијевић


* Лена Вићентијевић * ученица 7/5. разреда ОШ "Бора Станковић" у Београду 


Лена Вићентијевић је природна, спонтана и насмејана девојчица. Она је једна од свих нас, обична, а опет посебна и вредна представљања. Изузетни људи, пуни врлина, једноставни су и скромни; таква је и Лена. Верује у своје снове и магијом своје доброте усрећује људе око себе.


Ево шта каже о себи:

„Имам тринаест година и идем у одељење 7-5. Разредни старешина ми је наставница енглеског Маријана Томашевић . Омиљени предмети су ми српски, енглески и немачки. Волела бих да упишем Филолошку гимназију. Са задовољством пишем песме. Волим да учим све предмете, а посебно српску граматику. Имам неколико диплома из српског у једну из биологије. Тренирам модеран балет већ четири године у Плесном клубу Dance factory. У слободно време дружим се са пријатељима из школе. Веома се лепо слажемо и забављамо“.





А овако Лену виде њени другови:

„Лена је једна посебна особа. Увек је насмејана и лепо расположена. Спремна је свима да помогне и ништа јој не пада тешко. Одличан је ђак и увек све зна. Наставници је воле. Знам да би она желела да постане наставница српског као и наша наставница и на њу се угледа.“, прича нам Каћа из 7-5.

Наталија је Ленина најбоља другарица и открива нам да је Ленин смех заразан, па се сви често смеју предвођени Леном.

“ Уме да слуша пријатеља и пружи му подршку. Вредна је, истрајна, упорна и не предаје се пред искушењима. Увек је спремна да прискочи у помоћ. Да нема Лене, 7-5 не би било овако сложно одељење.“



Негде изнад облака 


Негде изнад облака
сунце ме чека.
Негде налази се
снова мојих река.

Негде изнад облака
истина се крије;
Негде далеко,
где одавно нико крочио није,
анђели постоје,
судбину нам кроје.

Негде изнад облака
где нисам једина добрица,
има море срећних лица..

Ту човек никада није сам,
ту истина није срам,
ту постоји веома чудна нека
једна звезда далека,
тако слепа
и необично лепа

И зове се љубав...

Изнад облака снови нису смешни,
а нису ни грешни,
сузе су чисте и тешке
и нису никакве грешке.

Негде изнад облака
искра наде сја,
негде тамо свет је лепши,
у њему сам и ја.




Љубав

Љубав није снег који се топи,
није стакло које се ломи,
није срце које се сломи.

Љубав је моћ што ми крила даје,
Љубав је цвет што дуго траје,
то је осећање што анђели гаје.

Љубав је писмо које се чува, 
Ветар што непрестано дува,
Љубав је непресушна река,
пријатна болест без лека,
то је топлина мека.


Љубав је срца снага,
она има вредност блага.



         


Зашто


Зашто су ови облаци сиви ?
Некада су били бели .
Зар су сви људи криви
што неко освету жели ?

Зашто је ово небо мало ?
Некада је било широко.
Зар је толико њих крало
и зарило нам нож дубоко ?

Зашто су ове звезде далеко ?
Некада су биле ближе.
Зар није свестан неко
да неправда нас стиже ?

Зашто су ове речи тако грубе ?
Некада су биле лепе.
Зар сви на свету губе 
јер нам неки очи ослепе ?

Зашто су ови људи тако тешки ?
Некада су били прави.
Зар сви плачемо због истих грешки
и због силних више нисмо здрави ?





Анђели увек одлете

Сећам се
још док сам била дете
говорили су ми
да анђели увек одлете.

Говорили су да 
свакој срећи дође крај,
а ја сам ипак имала
у оку онај дечији сјај.

Причали су да
паре купују срећу
и да се не вреди борити
за љубав највећу.

Рекли су ми :
„Жалићеш док будеш плакала
јер си другом помагала
и сваком у помоћ прискакала“.

А ја им никад нисам веровала
и била сам у праву;
моји анђели и даље лете,
моји снови се селе на јаву.


Видећу






Вратићу време, прошлост


и дубоке тешке дане,


видећу старе ране


које волим.






Видећу срећу у својим очима


коју сањах ноћима,


видећу све препирке и свађе


које ме сећају на дане млађе.






Видећу мало уплашено дете


које сања виле и ракете,


схватићу да сам то ја


која замишља звезду што сја






Заволећу по први пут


и изгубићу се успут.


Осетићу сузу из ока


и снагу скока.






И тек тад ћу схватити


колико сам срећна била;


Неко ми је у лету




одсекао крила .












предметни наставник


Слађана Хаџић, професор српског језика


Powered by Blogger.